Ево, Богу слава и хвала на свему изградња светог Храма напредује. Међутим до довршења има још доста тако да су потребна значајна финансијска средства. У том циљу Вам достављамо овај апел за помоћ у градњи са бројем рачуна на који ће сви они који имају могућност и добру вољу моћи да изврше уплату:

205-59501-65
Комерцијална банка, Београд

Начин попуњавања налога за уплату:

Благодарни смо и на најмањем Вашем прилогу, желимо Вама и сродницима од Бога здравље и сваки напредак.

„Каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?" (Мк. 8:36-37)

Задужбинарски народ! Тако би се могао назвати наш српски народ. Одкада је он на себе крсно знамење ставио, од тада је почео улагати труд за душу своју. Они који су предњачили народу у сваком добру, предњачили су и у труду за душу своју у задужбинарству. То су били наши владаоци: жупани, војводе, кнежеви, краљеви, цареви, њихове супруге: кнегиње, краљице и царице: њихови синови и кћери и други сродници. Они су зидали богомоље за душу своју, или за душе својих родитеља или своје деце. То су наши „бјели манастири". То су њихове задужбине. Некада је узвикнуо видовити пророк Валаам: О како су лијепи шатори твоји, Јакове! (4. Мојс. 24:5). Тако би могао узвикнути сваки одушевљени и удивљени странац гледајући задужбине наше господе српске: О како су лијепи шатори твоји, Србине! И у истину, зар нису наше многе и славне задужбине биле шатори, под које се склањала душа Србинова од страшних бура његове робне историје? И зар нису ти шатори били место састанка душе народне са Творцем својим, са свецима својим, и са душама јуначким и костоносних предака својих, великих и славних задужбина својих? Јесте ли били у светој Студеници? „Бјела је црква од мрамора бјела „Бјела црква на гори зеленој". Јесте ли видели румену Жичу, и петоглаву Грачаницу? и глатке Дечане? и шарени Каленић? и скривену Морачу и Крку? и царичину нежну Љубостињу, и опет царичин громадни Матејић?

Но тешко је све набројати. И како да почнемо бројати и ређати? Ми обично почињемо све од Немање. Но задужбине су зидала српска Христова господа далеко пре Немање. Триста година пре Немање српски жупани су китили Херцеговину и Зету својим задужбинама. Преко неких од ових сада орач оре и не слутећи, да су испод његовог плуга темељи жупанских задужбина. И зар су могли бити без својих задужбина Часлав и Бодин и Михаил и Војислав? Јован Владимир је саградио дивну задужбину близу Елбасана, која и данас стоји и које као главно духовно светилиште целе Албаније. Он је обновио и манастир Свети Наум, који више од хиљаду година стоји тамо где се састају зелене горе са плавим Охридским језером. А та обнова извршена је на преко сто година пре рођења великог Немање. И тако ми налазимо задужбине или остатке од задужбина и далеко пре Немање и његове династије. Династија Немањина пак јесте по превасходству задужбинарска. Она стоји сва у ореолу светиња. После Косовске битке настављено је са грађењем задужбина све докле се смело и могло. И Стеван Високи и Ћурђе и Јерина и мајка Ангелина и Краљ Твртко и још друга властела српска дизали су себи задужбине све докле се смело и могло. И пре него је наступила ноћ робовања подигнут је Каленић - лабудова песма српске државе и српске слободе. Како је красан! Као сунце кад последњим делом свога круга тоне у запад.

У време турске владавине нису се могле зидати задужбине. Није их имао ко ни зидати. Крст носити са стрпљењем и страдање подносити са надом - то је била народна задужбина у то доба. Па ипак и тада су дизане задужбине тамо где је народ српски имао нешто више слободе. На име: патријарси српски, са војводама, великашима и народом избеглим преко Саве и Дунава, подигли су многе задужбине, почев од Фенека и Купинова па све до Светог Андреје иза Будима. Фрушка Гора украшена је задужбинама баш из времена ропства под Турцима.

Сељачки кнежеви српски одмах по Устанку обновили су стару нашу традицију зидања задужбина. Карађорђе је подигао цркву у Тополи и помогао подизање многих других цркава. Кнез Милош је био велики задужбинар. Он је подигао неколико цркава (међу овима и дивни манастир Савинац у Таковском срезу) и оправио је и обновио многобројне наше старе и славне задужбине, не само у својој маленој држави него и далеко ван ове, од Дунава па до Светог Јована Бигорског. Кнез Милош је помагао израду Вазнесењске цркве у Београду. Краљ Александар Обреновић обновио је манастир Вујан и обдарио неке друге манастире и светиње. Краљ Никола био је ктитор и приложник светиња у Црној Гори. А шта да кажемо о најновијим краљевима нашим: блаженопочившем краљу Петру Првом и краљу мученику Александру Првом? Њихова задужбина Светог Ђорђа у Тополи ставила их је у први ред славних задужбинара у историји нашој. Као кула светиља узвисује се њихова задужбина на брду Опленцу, у срцу Шумадије, опомињући народ на Бога на молитву Богу. Као некад триумфална арка или као круна свих мучних подвига и борби започетих од сељака у Орашцу а завршених у наше дане.

Но задужбином не назива се код Срба само црква. Задужбина је и болница, и школа, и дом за сиромахе, и чесма, и посађено дрво, и калдрмисани пут, и ћуприја, и свако добро дело и свака милостиња Бога ради и душе ради. И ова врста задужбина није новијег датума код Срба. Она је стара колико је стара хришћанска вера код њих. Не кажемо, да ни у једном другом народу нема задужбинара и задужбина. Има их, нарочито код Грка. Има их и код Турака, и код муслимана у опште. Но ми не знамо ниједан други народ који би имао, на свом језику, ту чудну реч - задужбина; нити пак знамо и за један хришћански народ, у коме су старешине народне и црквене подигли лично толико задужбина.

Ми смо у истини задужбинарски народ. Ми то посведочавамо и у овоме поколењу, и још више у овоме него у прошлом и предпрошлом. Свакако зато што је дошла слобода, што смо постигли народно уједињење и што смо засновали државу за каквом су многа ранија поколења жудила. Достигнувши жељено земаљско царство душа народна почела се уздизати ка нечем вишем и чезнути за нечим бољим. Никад земља не може заситити душу човечју. Она тражи небо и небеско царство. Отуда у наше дане такво одушевљење за подизањем задужбина. По целој нашој земљи подижу се задужбине. На првом месту цркве и манастири, а потом и друге задужбине сваке врсте. И за чудо, не само имућни људи него и сиромаси подузимају се стројити задужбине. Продају имања, иду чак па просе само да би довршили започету задужбину своју. Ми живимо у једном чудном времену наше историје, које хтели не хтели намеће паралелу са најбољим задужбинарским временом у нашој прошлости. Сетио се Србин душе своје и почео да чини што може за душу своју, почео је да сву земљу своју покрива и украшава задужбинама својим. Сада када је задобио земљу коју је желео срцем својим, он као да се сетио речи Спаситеља свога: „Шта користи човјеку ако и цео свет задобије а душу своју изгуби? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?" Душе човечје једини су плод овога света, који ће се сачувати и у дворе Створитељеве унети. Све остало је пепео, и у пепео ће отићи.

Ако си прави Србин, мораш бити задужбинар. Помисли, дакле, шта си до сада учинио за душу своју, и пожури да учиниш што највише можеш, јер је душа виша од свега. Ако не можеш подићи цркву, можеш оправити чесму, посадити дрво украј пута, и гладнога нахранити, жеднога напојити, кандила у цркви запалити, или поклонити се светим ћивотима по нашим светим манастирима. Има сто начина да постанеш задужбинар. Изабери који хоћеш и можеш.

Храм Преображења Господњег на Видиковцу - Београд
Интернет презентацију уређује Хришћанска заједница Св. Ђакон Авакум